Киото

Шта је Киото:

Кјото или Кјото је град смештен у јужном Јапану, међународно познат по томе што је домаћин "Конференције из Кјота", познатог по невиђеном усвајању Кјото протокола, који ограничава емисије загађујућих гасова у атмосферу.

Кјото је био "царска престоница Јапана" до 1868. године, када је замењен Токиом. То је један од најнасељенијих градова у Јапану, познат као "Град Самураи" и "Стари капитал".

Град Кјото има један од највећих центара високог образовања у Јапану, са око тридесет седам институција, међу којима је и Универзитет Кјото, један од најбољих у земљи.

Киото Протоцол

Протокол из Кјота је међународни споразум потписан у децембру 1997. године током Кјото конференције о климатским промјенама у свијету.

Током Киото конференције, тридесет девет земаља учесница, посебно оних са севера, преузеле су обавезу да смање емисију гасовитих загађивача. Глобални циљ смањења емисија ЦО2 и других гасова стаклене баште постављен је на 2, 5% у периоду од 2008. до 2012. године, у поређењу са нивоима из 1990. године, али је Киото протокол ступио на снагу тек у фебруару. 2005.

Земље у развоју нису морале да се посвете специфичним циљевима, али као потписнице Протокола, морале су информисати УН о својим нивоима емисија и тражити начине за смањење климатских промјена.

Трговање емисијама уведено је у протокол, што значи да сиромашне земље које развијају пројекте (јединице за смањење емисија или УРЕС) како би смањиле своје квоте угљика могу да пренесу равнотежу богатим земљама како би надокнадиле вишак емисија и не мијењају се енергетског сектора. Стога су од 2000. године богате земље почеле да добијају ЦЕР (Цертифиед Емиссионс Редуцтион), због смањења сиромашних земаља.

Сједињене Државе никада нису ратификовале Кјото протокол. Заједно са Канадом и Аустралијом, они имају енергетску матрицу која зависи од сагоревања фосилних горива и тврде да би прелазак на економију са ниском емисијом угљеника могао да створи непоправљиву штету планети.

Европска унија подржава укључивање циљева за земље да предузму мјере за контролу губитка биодиверзитета, деградације океана и тла и емисија гасова.